TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

Radmila Misev;

Pordični praznici: Detinci, Materice, Oci

Od bake sam saznala da postoje porodični praznici i posebni običaji za njih vezani, a to su: dečji dan - Detinci, dan majki - Materice i dan očeva - Oci ili Očevi.

Detinci se slave tri nedelje pred Božic. Toga dana, rano ujutro, odrasli vežu svoju ili tudju decu nekim koncicem ili mašnom za stolicu, a jedan kraj se veže za sto. Ovako se vezuju i majke na Materice i očevi na Oce. To vezivanje ima simbolično i višestruko značenje.

Najpre, sam čin vezivanja označva čvrstu vezu izmedju roditelja i dece, kao i izmedju supružnika. Zatim, predstavlja mir, slogu i poštovanje svih članova porodice, kao i medjusobno pomaganje i oslanjanje jedne na druge u dobru i u zlu. Sam čin vezivanja nikako ne znači nadmoć ili vladavinu, već mu smisao treba potražiti u davno izgubljenoj i zaboravljenoj reči “vrv”, od koje potiče rec vrvca odnosno vrpca. Treba se setiti pupčane vrpce. Deca se odvezuju onda kad se ona sama simbolično “otkupe” nekim sitnim poklonom koji sama naprave ili kupe. Ovo upućuje na štednju, poštovanje stečenog i pošteno zaradjenog, a stvara osećaj odgovornosti kod dece, zato što se navikavaju da i ona daju, a ne samo da primaju. Sama deca treba da štede i tako prikupe novac kojim će nabaviti neki maleni dar, čast, kako se nekada govorilo, i tako časte, odnosno daruju onoga ko ih “odreši”.

Materice, dan majki, u drugu je nedelju pred Božic. Toga dana deca vezuju majke, isto kao što su i njih prethodne nedelje vezivali, a majke se “čude” zašto su ih to deca vezala, onda deca čestitaju praznik, majke se “iznenade” i na veliku radost dece “otkupljuju” se unapred spremljenim poklonima i kolačima. Ovako se vezuju sve udate žene, dakle, to je praznik svih žena, i sve one nečim treba da obraduju svoju, rodjačku ili komšijsku decu. Nekada su majke na ovaj dan organizovale posete dečjim odeljenjima bolnica, bolesnoj i sirotoj deci, da i ona na taj dan osete ljubav bližnjih.

Oci ili Očevi praznuju se nedelju dana pre Božica. Tada deca, isto kao što su vezivala majke, vezuju očeve, koji se “čudom čude šta je to odjednom njihovoj deci”, a kad im deca uz smeh čestitaju praznik, “otkupljuju” se poklonima. Tada deca i očevi provode zajedno čitav dan, što je u vreme kada sve manje imamo vremena jedni za druge izuzetno važno.

Ovi praznici, Oci, Materice i Detinci, jesu porodični praznici, tada se sprema svečani i to obavezno posni rucak (vreme je Velikog posta), a oko trpeze se okuplja cela porodica. Ovi praznici jačaju porodični sklad ili ga popravljaju tamo gde je narušen. Doprinose da se deca i roditelji bolje razumeju, poštuju i uvažavaju, što je osnov zdrave i čvrste porodice. Porodica nije samo “osnovna ćelija društva”, nego temelj države i Crkve, rekla je baka završavajuci pričanje.

Dugo sam te noći ostala budna. Košava je i dalje ludovala, a meni je oko srca bilo toplo. Razmišljajuci o porodičnim praznicima, shvatila sam da priča o tome kako su se nekada proslavljali Detinci, Materice i Oci nije bilo samo podsećanje na protekla vremena, nego putokaz za buduce dane.

SPASITELJ SE PREPOZNAJE ČISTIM SRCEM

Tužno je što su u svesti dece, a i odraslih, pojmovi voleti i kupiti izjednačeni i imaju istu vrednost. Sve što je u životu najveće, najlepse i najsvetije se niti prodaje niti kupuje. Ali se daruje i deljenjem postaje veće.To je ljubav.

Uvek uzdrhtim kad pročitam delove iz Jevandjelja u kojima se priča o rodjenju Hristovom.

Devojčica Marija, čedo kojim je Gospod obdario ostarele Joakima i Anu, posle navršene tri godine odvedena je u hram, da se ispuni roditeljski zavet. Ostala je tamo sve do vremena za udaju, jer po Zakonu, u to vreme, devojčice nisu ostajale u hramu zauvek, kao monahinje, nego su se iz hrama, gde su učene pobožnosti i svakom dobrom radu, vraćale kuci i udavale. Kad je posle desetak godina došlo vreme da Marija izadje iz hrama, njoj je bilo vrlo teško. Roditelji joj nisu bili više u životu, a ona nije htela da se udaje. Vreme je provodila u radu i molitvi. U to vreme u Izrailju je bio zakon da ni jedna devojka ne može da ostane neudata. Taj zakon se morao poštovati i tu nije bilo izuzetaka, pa je Marija isprošena za Josifa. To je bio udovac, njen dalji rodjak koji je imao 82 godine i odraslu decu. Tako je formalno ispoštovan zakon, ali i zavet Djeve Marije, pa je ona i prva monahinja. Još pre nego što je Djeva Marija videla Josifa i sastala se sa njim, javio joj se arhandjeo Gavrilo, donevši joj blagu vest da će ona roditi Cara Slave. I još joj je rekao da mu nadene ime Isus. Marija se uplašila i pitala kako će to biti, kad ne zna za muža. Tada joj je andjeo odgovorio: “Duh Sveti doći ce na tebe i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji” (Lk. 1, 35). Marija je odgovorila: “Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po riječi tvojoj!” (Lk.1, 38).

Kad je Josif video da je Marija trudna, hteo je da je otera, ali mu se u snu javio andjeo i sve mu objasnio. Josif je bio veoma pobožan čovek i poslušao je reči andjela Gospodnjeg.

U to vreme Judeja je bila pod rimskom vlašću, pa je rimski car naredio da se popišu svi stanovnici Judeje. Zato je svako morao da ode u mesto svoga rodjenja, kako bi bio upisan u carske knjige. Zato Josif i Marija odoše u grad Vitlejem, odakle je bio Josif. Kako je to bilo vreme velikog praznika, a i zbog popisa je došlo mnogo sveta, nigde nisu mogli da nadju mesta, ni glavu da sklone, pa odoše izvan grada u pećinu gde su čobani sklanjali stoku od noćne svežine.

I tu, u pećini, rodjen je Isus Hristos, Car Slave i Spasitelj sveta.

Te večeri u Jerusalim su došla tri mudraca sa istoka. Raspitivali su se gde je Car judejski koji se tek rodio. Oni su krenuli na put, svaki iz svoje zemlje, jer su po starim knjigama i pojavi neobične zvezde na nebu videli da je došlo vreme da se na zemlji rodi Mesija, sto znaci Spasitelj. U Jerusalimu je vladao car Irod i on se veoma uplaši kad ču vesti o rodjenju cara Izrailja, pa je smislio pakleni naum i rekao mudracima neka idu da se poklone tom novom caru, a kad se budu vraćali, da svrate kod njega i o svemu ga obaveste.

Mudraci, Gaspar, Valtazar i Melhior, koji su devet meseci sledili čudnovatu zvezdu, dodjose do pecine, gde je u slami spavao Bogomladenac Hristos. Oni su se poklonili Bogomladencu. Prvi je prisao Melhior, starac duge bele kose i brade, koji je Hrista darovao zlatom, kao Cara. Drugi, Gaspar, “crven u licu”, mlad i bez brade, darova mu tamjan, kao Bogu, a treći, Valtazar, crne kože, predade Bogomladencu Hristu na dar smirnu, kao Prvosvesteniku i ucitelju. Ova trojica mudraca bili su predstavnici tri glavne rase ljudi. Tako su se, preko njih, Hristu poklonili svi ljudi. Već pri samom rodjenju Hristovom pokazalo se ono što je kasnije u Jevandjelju zapisano, da neće biti Izrailjaca i Grka, vec ce svi u Hristu biti jedno. Mudraci se u povratku nisu vraćali u Jerusalim, jer ih je andjeo naučio da se vrate drugim putem, i tako izbegoše zlog Iroda.

Bezazleni i neuki pastiri, koji su napasali svoja stada u blizini pećine, poučeni od andjela, a videvši neobičnu zvezdu, došli su da se poklone Spasitelju. Sv. Vladika Nikolaj kaže: “I dan-danas najiskrenije se klanjaju Gospodu Isusu, Bogu i Spasu, najprostiji i najmudriji ovoga sveta.”

Irod nije mirovao i hteo je svakako da uništi to Dete, zato je andjeo javio Josifu da odmah uzme Dete i mater Njegovu i beži u Misir.

Dok se nebom i zemljom orila angelska pesma: “Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja!”, pod sjajem velikih trepćućih zvezda jedna mala porodica sklanjala se od zlih ljudi odlazeći u izbeglištvo. Onaj ciji su dolazak generacijama prorokovali i iščekivali, nije došao u sjaju i sili, nego kao siroti maleni dečak, rodjen u štalici, zato su ga i poznali samo ljudi čista srca. Kako onda, tako i danas.

PRED BOŽIĆ

Post se bliži kraju. Nije mi ni malo bilo teško da postim, naprotiv, osećam se lako, nekako očisćeno.

Božic bata ide, dolazi donoseći sreću. Obično se misli da je ono bata deminutiv od brat. Bata nije imenica nego glagol, od glagola batati, što znaci ići, dolaziti, ali tako da se to čuje, kao što se kaže: čuje se bat koraka. Čini mi se da taj bat koraka osećam srcem.

Ljudi su veru strašno “uozbiljili”, okoštali u ozbiljno-svečane okvire, da su praznici postali sivi, jer je iz njih iščilela radost. A sam Hristos je rekao: “Koji ne primi Carstva Božijega kao dijete, neće ući u njega” (Mk. 10, 15). Deci je data blagodat iskrenog proživljavanja. Otac Aleksandar Smeman kaze: “Postati dete, po Hristovim rečima znači - postati sposoban za to radovanje za koje odrasli nisu više sposobni… Šta je to blagodat? Haris (blagodat) na grčkom ne znači samo milost, nego i radost.” Svaki je praznik poruka radosti.

Nigde nije posebno zapisano kada se tačno rodio Hristos, pa sam se pitala zašto je baš 25. decembar (7. januar po novom kalendaru) dan kada se slavi Roždestvo Hristovo. U literaturi stoji da je taj dan kod neznabožackih naroda bio praznik Sunca, praznik pobede dana nad noći, svetlosti nad tamom, života nad smrću. Kad sve umrtvljeno ćuti studeno i nemo, počinju da dužaju dani i radja se nada. Priroda pocinje da vaskrsava spremajuci se da izadje iz zimskog mrtvila. Trebalo je pribliziti neznaboscima hriscanstvo, a to se nije moglo nasiljem i ukidanjem onoga sto su postovali, zato je prihvacen datum praznika Sunca, ali “preciscen” i ispunjen hriscanskim smislom. Praznik rodjenja Sunca poceo je da se praznuje kao dan rodjenja istinskoga duhovnog Sunca, “kao dan ulazenja istinske, duhovne svetlosti u ovaj svet” (A. ©meman).

Zato se u troparu na dan Rozdestva Hristovog peva: “Rodjenje Tvoje, Hriste, Boze nas, zasija svetu svetlost razuma, jer u njemu oni koji zvezdama sluzahu od zvezde naucise da se klanjaju Tebi, Suncu Pravde (Istine)...”

Za praznovanje Bozica vezani su mnogi obicaji. Dva dana pred Bozic je Tucindan. Tada se kolje pecenica i priprema za praznik. Po narodnom verovanju “ne valja se” tuci decu na taj dan, jer ce citave godine biti nevaljala. Verovatno je to nastalo zato da se ne bi kvarila decja radost pred Bozic.

BADNJI DAN

Slusajuci i citajuci sve sto se o Bozicu i badnjoj veceri pise i prica, bila sam prilicno zbunjena razlicitim tumacenjima, pa sam otisla do mog starog prote, da se sa njim o svemu lepo ispricam.

“Sve se izmenilo, sve je sada drugacije”, govorio je stari prota. “Drugo vreme - drugi obicaji, kaze stara poslovica. Savremeni zivot namece svoja pravila, ali jedno zauvek jeste i mora da bude isto: ljubav koju prema Gospodu osecamo i proslavljanje dana kad je dosao na ovaj svet, ovaplotivsi se u telu.

Nekad je na Badnji dan svaki domacin zorom, pre izlaska sunca, odlazio u sumu, gde bi odabrao mlado hrastovo ili cerovo drvo, veliko toliko da ga na ramenu moze doneti kuci, navlacio bi rukavicu, jer se Badnjak ne drzi golom rukom, onda bi se okrenuo istoku, prekrstio, pomenuo Boga, Krsnu slavu i sutrasnji praznik, a onda sekirom ukoso zasecao drvo sa istocne strane, i to sa tri udarca sekire; ako se drvo ne presece, vise se ne udara sekirom, nego se uvrce, “suce”, kako se govorilo, dok se ne iskida. Badnjak je donosen pred kucu, gde je pored vrata stajao do veceri, kada bi svecano bio unosen u kucu. Uz pesmu badnjaku, posipan je psenicom, mazan medom i stavljan na ognjiste, gde je do ponoci polako goreo, dok ne pregori, i tada je nastajalo pravo slavlje. Kad se unosi badnjak, po kuci je posipana slama, a u slamu su sakrivani sitni darovi. Deca su isla za bakom i pijukala kao pilici, trazeci po slami pokloncice. Kad se unese badnjak i slama, unosi se i prethodno ispecena pecenica (prase ili jagnje na raznju) i stavlja se uza zid gde stoji ikona. Pecenica se jede tek sutradan, posle Liturgije.

Tako je to bilo nekada. Danas je nemoguce savremenom coveku koji zivi u gradu i stanuje u stambenoj zgradi da ispostuje stare obicaje. Umesto u sumu, po badnjak se odlazi na pijacu, ali simbolika se postuje i na taj nacin. Uz grancice badnjaka obicno je privezano malo slame i grancica drena. Ko jos moze da lozi badnjak na ognjistu? Zato se simbolicno grancica badnjaka pregori na sveci. Lepo je sto su se u poslednje vreme ljudi dosetili, pa se zajednicki okupljaju ispred crkve ili stambene zgrade i tamo loze badnjak.

Vecera na Badnje vece je obavezno posna, zato sto je to poslednji dan Bozicnog posta. Pre vecere i lozenja badnjaka, svi ukucani ili prisutni, ako se badnjak pali napolju, treba da se pomole molitvom Gospodnjom, Bogorodice Djevo i otpevaju tropar “Rozdestvo tvoje, Hriste Boze nas...!” Posle pevanja tropara svi jedni drugima cestitaju Badnje vece i sutrasnji praznik i tek onda sedaju za trpezu, na kojoj je velika sveca koji pali domacin. Za Badnje vece se sprema tradicionalna hrana, przena riba, prebranac ili pire od pasulja (hajducki pasulj), kiseo kupus preliven uljem, rezanci sa orasima ili makom, suva pita sa orasima, povrce iz tursije, med, orasi i kompot od suvih sljiva i jabuka. Deda ili otac, koji sedi u zacelju stola, pre vecere prekrsti trpezu orasima i onda ih unakrst baci na sve cetiri strane. Ovi orasi, kao i slama, ostaju na podu sva tri dana praznika. Negde se na Badnje vece sprema cesnica i tada se lomi, no cesnica treba da se sprema na Bozic i da se lomi pre bozicnog rucka.”

“A sta je u stvari badnjak?”, pitala sam protu.On me pogledao ispod gustih sedih obrva i nastavio pricu. “Badnjak, cedo moje, ima visestruku simvoliku. Najpre, ovo mlado drvo simvolise samoga Hrista i njegov ulazak u svet, u nasa srca i nase kuce. To sto se lozi badnjak, simvolicno predstavlja toplinu Hristove ljubavi kojom zagreva nasa ohladnela srca. Zatim, badnjak je podsecanje na drvo koje su pastiri doneli u pecinu, i koje je pravedni Josif zalozio kako bi se tek rodjeni Bogomladenac zagrejao u hladnoj pecini. I ima jos jedno tumacenje, a to je da je badnjak nagovestaj stradanja i Krsta Hristovog.

Slama koja se unosi u kucu podsecanje je na onu slamu iz jasala na koju je Presveta Bogorodica polozila tek rodjenog Gospoda.

Tamjan kojim se kadi kuca, kao i darovi koji se stavljaju u slamu, ili se sakrivaju (ali tako da ih deca lako pronadju), podsecanje su na darove koji su doneli mudraci sa istoka i njima darovali Novorodjenog Hrista. Svi obredi, bilo u kuci ili crkvi, imaju svoju duboku simvoliku, i odraz su kolektivnog pamcenja, trajanja vere u Zivoga Boga i lepote one jedinstvene noci kad su krupne zvezde nad Palestinom potamnele od jedne velike, nove, kakvu niko do tada nije video, zvezde koja je obasjala novom svetloscu sva prorocanstva Starog zaveta, jer je oznacila prorokovano rodjenje Spasitelja, nastanak novog vremena, Novog zaveta i novog sveta.”

OBNOVI SRCA NASA

Bozic pred vratima, a ja nisam sigurna da li sam sve pripremila kako treba. Po sto puta se preslisavam.Trese me praznicna groznica, neka mesavina novih godina iz detinjstva i novog osecanja vere i znacaja praznika. Kum me gleda i vrti glavom. Vidim da je nezadovoljan. Aleksej se smeska, pretpostavljajuci sta ce mi kum ispricati. Ja stajem u cudu, i pitam se gde li sam pogresila.

Onda mi je kum ispricao pricu ruskog pisca E. Poseljanina, koju je davno procitao u casopisu “Svetigora”: Na Badnje vece, jednom coveku dodje do ruku slika ispod koje je pisalo “Usamljena na Bozic”. Na slici snegom zavejane kucice, svaka svetli kao zvezdica, viju se tanki tracci dima iz dimnjaka. Oseca se radost, veselje i toplina. Praznik je. Svi su na okupu, samo je jedna sitna krhka zena, plemenitog lika, u skromnom ogrtacu, sama. Naslonjena na tarabe gleda put osvetljenih prozora. Sirotica, nema nigde nikog svog u ovoj blagoj noci. Zagledao se bolje i video tanak oreol iznad glave usamljene zene. Oci su mu se ispunile suzama. Pa to Mati Bozja sama pred vratima ceka da se neko seti Nje i Njenog Sina. Zaokupljeni ovozemaljskim dobrima, trpezom i obicajima, ljudi se ne secaju sta to oni slave. Ne secaju se Onoga zbog koga su se okupili oko trpeze, za kojom za sve ima mesta sem za Njega i Majku Njegovu.

Ova slika je povukla bujicu misli. Ni pre dve hiljade godina, kad je na zemlju dosao Bogocovek Hristos, Tvorac i Car, za Njega nije bilo mesta. A Presveta Majka nije imala glavu gde da skloni. “I rodi sina svoga Prvenca, i povi ga, i polozi u jasle; jer im ne bijase mesta u gostionici” (Lk. 2, 7). Pa zar se nista nije promenilo za dva milenijuma?

Podignuti su hramovi, divno ukraseni, osvetljeni i udeseni, gde pevamo umilne bozicne pesme, okitili smo kuce badnjakom i darovima, ali na jedino mesto gde bi On zeleo da udje, nema pristupa.Ne pustamo Ga da udje u nase srce.To bi znacilo da moramo da se odreknemo nekih navika, da pocnemo da se menjamo.

I tako Ga stalno izneveravamo, odlazuci sve za drugi dan, drugi praznik, a zivot prolazi daleko od Boga. Nazalost, na kraju tako i prodje, jer niko ne zna koliko mu je vremena preostalo.

Tada je poceo da se moli: “Ti Koji si se rodio u Vitlejemu, da bi nas oziveo i spasao, ucini najvece od svih cuda: obnovi srca nasa! Putevima kojima Ti znas vrati nas Sebi i izbavi nas od sramote neverja. Ucini da Te ne izgonimo iz svoje sredine ove svete Bozicne noci, kao ni u ostale dane nasega zivota, nego da Ti, Gospode, uvek vladas u srcima Svoje nezahvalne dece koja Te vole.” Zavrsio je pricanje price E. Poseljanina moj kum.

BAJKA O JELKI

Zima je obukla drvecu bele haljinice. Jelke trepere pod nevestinskim, belim velovima. Bruj zvona plovi zimskim suncanim jutrom i poziva u crkvu. Blistava belina skriva sve sto ruzi grad. Neka potraje, neka samo potraje ova lepota, sapucem hodajuci ispod injem okicenog drvoreda.

Liturgije u vreme Bozicnjeg posta su posebno lepe, valjda zbog iscekivanja praznika Rozdestva Hristovog. Razmisljala sam koliko su nam detinjstva osiromasena jer nismo onda, kad je bilo najpotrebnije, imali prilike da dozivimo pravu i potpunu radost praznika. Ako mi je u secanju tako zivo ostalo kicenje jelke, bojenje sisarki u srebrno i svileni bomboni, koliko li bi mi tek znacilo da je taj praznik imao duhovnu dimenziju, odnosno ono sto mu je oduzeto, a nama, deci, umesto Hrista Bogomladenca i Svetog Nikole koji deli poklone, pruzen je surogat, proizvod reklamne kampanje “Koka-kole”, crveno-beli Deda Mraz.

Razgovarala sam o tome sa Aleksejem i pitala ga da li je kicenje jelke katolicki obicaj, s obzirom da se kod nas za Bozic kiti i u kucu unosi badnjak. Aleksej je po ocu Rus i kao mali odlazio je u Rusku crkvu u Beogradu, gde je upoznao divnog svestenika o. Vasilija Tarasjeva, koji je bio staresina crkve. To je bio covek kao iz ruskih bajki, blagog lika, duge brade, pun ljubavi, razumevanja, siroke slovenske duse i veliki duhovnik. Pitao ga je zasto se u Ruskoj crkvi za Bozic kiti jelka, a u srpskoj badnjak. O. Vasilije mu je tada rekao: “Badnjak je stari srpski obicaj, jedinstven kao i srpska slava, i zato ga treba postovati i nikako ne dozvoliti da se izvitoperi i promeni nekim “novokomponovanim” obicajima. Medjutim, nije jelka katolicki obicaj, jer evo, i mi je kitimo. U ruskom narodu postoji ovakva prica: Kad se rodio Hristos Bogomladenac, zvezda sa neba je vodila mudrace sa istoka pokazujuci im put sve do pecine u kojoj se nalazila Bogorodica sa Hristom. Oni su se poklonili tek rodjenom Caru Slave i prineli Mu darove; zatim su dosli pastiri i oni su se poklonili prinoseci svoje darove. Iznad pecine u kojoj je Hristos rodjen rasla su tri drveta, bor, kedar i jela, koje je obasjala svetlost Hristovog rodjenja, pa su pozeleli da i oni nesto poklone. Kedar je zatresao svoje grane i pred pecinu su pale njegove iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepse sisarke, a sirota jela je gorko plakala jer ona nije imala mirisnog ulja u iglicama, a ni sisarki. Jelkine suze je videla zvezda pa se sazalila, i zbog njene velike zelje da daruje Bogomladenca nije dozvolila da ostane tuzna u toj noci. Poslala je jednu malenu zvezdicu da se spusti na vrh jelke. Tada je jelka zasjala zvezdanom svetloscu i duboko se klanjajuci spustila zvezdicu pred pecinu gde je u jaslama na slamici lezao Bogomladenac Hristos. Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak i znamen ljubavi prema Hristu. Eto, to je stara ruska bajka, a kicenje jelke je opstehriscanski obicaj. Niko nece pogresiti ako kiti jelku, ali treba znati zasto se to radi. Ne zbog kalendarske Nove godine, nego zbog Bozica, a darovi ispod jelke su podsecanje na Hristovo rodjenje, na najveci dar koji je ikada ljudima dat, i ta radost treba da obraduje decicu, zasto ne i badnjak i jelka, no treba ispricati malenima sve o badnjaku i o jelki.”

Slusala sam pricu bez daha. Tada sam se okrenula prema crkvi, okom poljubila zlatne krstove, a srce je saputalo molitvu: “Molim Ti se, Gospode, podari mi gresnoj da se jos jedanput nazovem suprugom i majkom, da zagrlim svoje cedo, kao sto je Tvoja Preblaga Majka Tebe grlila i da mu ispricam sve lepe bozicne price koje meni nisu pricali, da raste pod Tvojim okriljem i zivotvornim krstom, roditeljima na radost, a Tebi u slavu.”

HRISTOS SE RODI - VAISTINU SE RODI

U bozicno jutro, pre svitanja, zvonila su sva zvona na pravoslavnim hramovima objavljujuci dolazak Bozica i bozicnog slavlja. Nekada su domacice pre zore zahvatale vodu sa izvora i mesile cesnicu. Malo je onih koji danas mogu sa izvora da zahvate vodu, zato sam pustila vodu da iz slavine istece, koliko da bude hladna, i njom zamesila cesnicu, koja se u raznim krajevima sprema na razlicite nacine. Najcesce je to pogaca u koju se stavi zlatni ili srebrni novcic.

Posli smo na Bozicnu liturgiju; tada na liturgiju odlaze svi koji mogu, obuceni u najsvecaniju odecu. Posle sluzbe u crkvi se prima nafora i to je prvo sto se uzima tog dana. Svi se pozdravljaju: “Hristos se rodi!”, a otpozdravlja se: “Vaistinu se rodi!” Ovako se pozdravljaju verujuci ljudi od Bozica do Bogojavljenja. Kad se vrate oni koji su bili u crkvi, ostale ukucane pozdrave bozicnim pozdravom i svi se mirbozaju, odnosno celivaju, cestitajuci praznik, a onda im podele naforu koju su doneli iz crkve. Nafora je prvo sto se uzima na dan Bozica.

Tog dana se ne ide u goste, sem jednog izuzetka, a to je specijalni gost zvani - polozajnik. Nekada je to bio putnik-namernik, ali danas takvih nema, drugacija su vremena, pa se unapred dogovara ko ce biti polozajnik. Polozajnik dolazi rano pre podne, cestita praznik, odlazi do sporeta, otvara vrata sporeta ili peci (nekada je sedao kod ognjista), dzara vatru grancicom badnjaka i govori zdravicu: “Koliko varnica, toliko srecica. Koliko varnica, toliko parica. Koliko varnica, toliko u toru ovaca. Koliko varnica, toliko prasadi, telica i jagnjadi. Koliko varnica, toliko gusaka i piladi. A najvise zdravlja i veselja. Amin, Boze daj!” Tamo gde nema sporeta ili peci sa otvorenom vatrom, polozajnik na plamenu svece pali listic badnjaka, i izgovara zdravicu prema kuci u kojoj je. Naprimer, tamo gde ima djaka pozeli im sve dobre ocene i sl.

Polozajnik nije samo obican gost, on simvolicno predstavlja mudrace sa istoka, koji su dosli da se poklone Bogomladencu Hristu, da se ne bi zaboravilo radi cega su se domacini okupili i sta slave. Kad polozajnik izgovori zdravicu, svi sedaju za praznicnu trpezu. Domacin upali svecu, onda se tamjanom okade ikone i cela kuca, peva se bozicni tropar i procita “Oce nas”. Za trpezom se najpre okrece cesnica i preliva vinom, kao slavski kolac, pa se lomi na onoliko delova koliko ima ukucana. U narodu postoji verovanje da ce onaj ko u svom delu cesnice nadje paricu citave godine biti srecan. Stari obicaj rezanja pecenice se u mnogim krajevima zadrzao do nasih dana. “U toku bozicnog slavlja, koje traje tri dana, ne iznosi se slama iz kuce. Kada praznik prodje, mnogi se pitaju sta da rade sa badnjakom. Badnjak, ovako mali, kao buket hrastovih ili cerovih grancica, zamena je za veliki badnjak i bez obzira na velicinu, prema njemu se treba odnositi sa postovanjem. Ne moze se na Badnje vece pevati: “Badnjace, badnjace, ti nas mili rodjace”, a posle praznika ga baciti u kontejner. Grancice badnjaka se nose u vocnjak i ostavljaju po drvecu. Ako to nije moguce, treba ga odneti u park, razvezati i na svako drvo staviti po jednu grancicu, neka ptice prave gnezda od njega.

Svako mesto ima svoje bozicne obicaje, ono sto je svima zajednicko je odlazak u crkvu na Bozicnu liturgiju, lomljenje cesnice, polozajnik i darivanje dece. Bozic daruje decu najlepsim darovima. Kao sto smo mi svi darovani radoscu rodjenja Hrista Spasitelja, Boga i coveka, odnosno kako je jos 1886. godine zapisao Jevrem A. Ilic: “Praznovanje Bozica napominje nam onu najvecu milost Bozju, po kojoj je Bog primio na se telo covecije, da ljudima pokaze put spasenja.”

HRISTOS SE RODI - VAISTINU SE RODI!