Čvrst temelj našeg života i spasenja

Lorem ipsum   

Post duhovno uzdiže, isceljujući nas od samoživog, lakomog i halapljivog odnosa prema svetu i drugim ljudima oko sebe i zato pravoslavni hrišćani ne smeju ugrađivati sebe u Hristovu crkvu bez posta

28. novembra 2012 počinje Božićni post koji prethodi najradosnijem hrišćanskom prazniku - Rođenju Gospoda Isusa Hrista - Božiću.

Šta je post za nas, pravoslavne hrišćane i zašto treba postiti?

Post za nas pravoslavne hrišćane je spasonosno sredstvo koje nam pomaže na putu ka spasenju. Gospod naš Isus Hristos svojim krsto-Vaskrsom otkupio nas je i oslobodio robovanja satani, preporučivši nam post kao najbolje oružje u borbi protiv nečastivih sila. Post zajedno sa molitvom, prema rečima Svetog Jovana Zlatoustog, čini dva krila duše čovečje pomoću kojih se uzdižemo Bogu. Silazeći sa Gore Tavorske, gde se preobrazio, a posle opisane nemoći njegovih učenika da izleče bolesnog mladića koga je bio zaposeo duh nečastivi, Gospod je, izlečivši ga, rekao: „Ovaj se rod (misleći na nečastive sile demonske) izgoni samo postom i molitvom“. Dok nam na drugom mestu Spasitelj poručuje: „Ali se čuvajte da kako vaša srca ne otežaju žderanjem i pijanstvom“.

Post za nas pravoslavne hrišćane je spasonosno sredstvo koje nam pomaže na putu ka spasenju. Gospod naš Isus Hristos svojim krsto-Vaskrsom otkupio nas je i oslobodio robovanja satani, preporučivši nam post kao najbolje oružje u borbi protiv nečastivih sila. Post zajedno sa molitvom, prema rečima Svetog Jovana Zlatoustog, čini dva krila duše čovečje pomoću kojih se uzdižemo Bogu. Silazeći sa Gore Tavorske, gde se preobrazio, a posle opisane nemoći njegovih učenika da izleče bolesnog mladića koga je bio zaposeo duh nečastivi, Gospod je, izlečivši ga, rekao: „Ovaj se rod (misleći na nečastive sile demonske) izgoni samo postom i molitvom". Dok nam na drugom mestu Spasitelj poručuje: „Ali se čuvajte da kako vaša srca ne otežaju žderanjem i pijanstvom".

Post nas duhovno uzdiže, isceljujući nas od samoživog, lakomog i halapljivog odnosa prema svetu i drugim ljudima oko sebe. Stoga pravoslavni hrišćani ne smeju ugrađivati sebe u Hristovu crkvu bez posta, tog čvrstog temelja našeg života i spasenja. Bez posta se niko u istoriji Crkve nije uzdigao na duhovne visine i približio Bogu licem k licu. Svi koji su to hteli i postigli, činili su to na krilima posta i molitve, a ne prejedanjem, opijanjem i uživanjem u varljivim zadovoljstvima ovoga sveta.

Dakle, post za nas pravoslavne hrišćane je, po rečima Svetog Jovana Lestvičnika je gašenje telesnog plamena, istrebljenje grešnih požuda, oslobađanje od ružnih snova, čistota molitve, svetost duha, hrana razuma, čišćenje srca, vrata duševne sladosti, radosno skrušavanje, uzdržavanje od mnogogovorljivosti (praznoslovlja), stražar poslušnosti, zdravlje tela, vrata raja i nebesko naslađivanje. Prema tome, ako razumemo da je post ustanovljen nas radi i radi našeg dobra, da bi nas približio Bogu koji će nas useliti u večno blaženstvo carstva svoga, onda ćemo ga radosno prihvatiti kao divno sredstvo na putu spasenja, sredstvo, kojim ćemo se, kao „duhovnom terapijom", osloboditi od prevlasti tela i izlečiti od smrti.

Kako pravilno treba postiti?

Ako znamo da je post jedan bogodarovan način zaštite za nov život u Hristu i da je nerazdvojivo povezan sa pokajanjem i molitvom onda će nam biti jasno kako treba pravilno postiti. Uzdržanje od određene hrane, u otačkom predanju, je shvaćeno na jedan uopšten način, u smislu odbacivanja plotskog stanja duha, i zbog toga je uzdržavanje od određene hrane ništa, ako ne postimo svim čulima. Sveti Atanasije Aleksandrijski u svom Prazničnom pismu kaže da treba posvetiti post tj. ne postiti samo telom, nego i dušom. Duša se posvećuje od trenutka kad napusti zla dela i hrani se vrlinama koje joj koriste.

POST SVIM ČULIMA

Duhovni karakter posta se ne ograničava samo na prosto uzdržavanje od detaljno određenih vrsta hrane. Post hranom ne donosi ništa dobro onima koji nisu postili svim čulima. To isto tako naglašava i Sveti Vasilije Veliki „uzdržavanje isključivo od hrane nije dovoljno samo po sebi da se zadobije pohvalan post, nego više moramo poštovati jedan post koji Bog želi i prihvata". Pravi post se sastoji u oslobađanju od zla, u kontrolisanju jezika, u pobedi nad gnevom, u udaljavanju od želja, i ogovaranja, laganja i osuđivanja. Uzdržavanje od ovoga čini pravi post. Ovo postu daje svu njegovu vrednost. Uprkos činjenici da nas hrana sama po sebi ne čini ni više pravednima niti više nepravednima u odnosu prema Bogu ona je vidljiv i neophodan deo koji izražava duhovni karakter posta.

ZDRAVI POSTE DO BOŽIĆA

Može li se pričestiti u prvoj nedelji posta?

Vernici se mogu pričestiti, ali ako nastave i dalje da poste, do Božića. Međutim, ako poste samo do nedelje, a radi se o zdravim osobama, onda se ne mogu pričestiti.

Istinski post, podrazumeva milostinju jer post bez milostinje raspinje plot u istini, ali ne obasjava dušu svetlošću milosrđa. Post je neophodan da podržava molitveni život hrišćana, jer post nije savršena vrlina nego osnova drugih vrlina. Post nije samo telesna askeza, jer pretpostavlja oboženje celog čoveka u Isusu Hristu koji je primio celokupnu ljudsku prirodu, telo i dušu. Hrišćanski post je Božji dar čoveku, da postigne pomoću Božje blagodati, preobražaj celokupnog bića. Ako znamo da post nije odvojen od celokupnog duhovnog života u Isusu Hristu onda će nam biti jasno da smo mi pravoslavni hrišćani stalno u duhovnom postu. Uvek se moramo čuvati greha bez obzira na to da li je bio post ili ne. Vreme posta nas samo opominje na to. I posna hrana nam pomaže da se smirimo i da pobedimo svoju gordost. Zamislite da neko kaže ili pomisli, kako bi bilo dobro da ukrade i prisvoji tuđe dobro, ili da učini preljubu, ili bilo koji drugi greh, ali se uzdržava od toga dok ne prođe post. To je pogrešno i naopako shvatanje posta i ne samo posta već uopšte našeg života u Crkvi.

U našem narodu se često čuje, od onih što ne poste, da „greh ne ulazi na usta". Kako to komentarišete?
Mnogo štošta se čuje u našem narodu! LJudi su uvek spremni da nađu izgovor za neki svoj postupak. Pijanac će vam uvek naći razlog zbog koga se opio. Međutim, nije problem što neki kažu da greh ne ulazi na usta, već je problem što vas ti isti ubeđuju da to piše u Svetom pismu, odnosno u jevanđelju, a znamo da ne piše. Odnosno piše „Ne pogani čoveka što ulazi u usta nego ono što izlazi iz usta, ono pogani čoveka". Zatim, treba znati povod zbog čega je Hristos ovo rekao. Uopšte nije bilo govora o postu, već o pranju ruku. Dakle, fariseji su kritikovali učenike Hristove što ne peru ruke pre jedenja hleba, a sami ih nisu prali radi pranja, već da bi formalno ispunili zakon. I Hristos osuđuje tu formalnost. Dakle, nije greh u hrani, već u neposlušnosti. Jer, vernici posteći, učestvuju u Hristovom postu - postu poslušanja i odriču se, sa Božjom pomoću - neposlušnosti starog Adama.

Ono što je Adam izgubio jedući, Hristos je povratio posteći i On je očuvao u pustinji zakon uzdržanja koji je dat u raju. Pad starog Adama, kroz njegovo neposlušanje, iz jednog prirodnog stanja u jedno neprirodno stanje pokazuje jasno činjenicu da kroz učešće u Hristovom poslušanju, vernici ponovo dolaze iz neprirodnog u prirodno stanje tj. u stanje pre pada.

Koja je hrana konkretno dozvoljena, a koja nije za vreme posta?

Najkraće rečeno, to je ona ista hrana koju je Tvorac naznačio i prvim ljudima u raju rekavši: „Evo, dao sam vam sve bilje što nosi seme; to će vam biti za hranu". Dakle, sve bilje, seme i plodovi njegovi, što je, inače, za nas najprirodnija i najbolja hrana. Iskustvo je pokazalo da ova hrana najmanje raspaljuje krv, a najbolje otupljuje strasti. Čuva čistotu i bodrost uma, i osposobljava nas za duhovne podvige. Međutim, trebalo bi da znamo da pravi hrišćanski post ne podrazumeva samo uzdržavanje od mrsne hrane već i od rđavih misli, želja i dela, kao i umnožavanje ljubavi, molitve i dobročinstva. Samo nejedenje hrane životinjskog porekla, bez molitve, i svega rečenog, nije ništa drugo do dijeta tela.

Što se nedozvoljene hrane tiče, to je nešto lakše nabrojati. Meso, jaja, mleko i mlečni proizvodi. Riba je dozvoljena, ali opet ne za vreme svih postova i ne u sve dane. Naš narod zna koju hranu kada može, a koju ne može jesti. Kod nas se uobičajilo da se prva i poslednja sedmica poste na vodi, ali nam ništa ne znači ako bi samo jeli suv hleb i pili vodu, a braću ogovarali, ljutili se, nikom ne praštali, ne voleli, psovali itd. Uostalom, ne mogu istu hranu uzimati bolesni i zdravi, kao i ljudi na teškim fizičkim poslovima i oni koji rade u toplim i udobnim kancelarijama, zatim u hemijskoj industriji, na građevini... Prema tome, ako shvatimo post kao sredstvo, a ne cilj onda će nam sa uzimanjem hrane sve biti jasno.