Crkvena Slava- September 12

IMG-e26cec933f6aa4e31ecb3d656428cd0d-V.jpgIMG-e05b0ef15f5c41c72113c1ad9ad94332-V.jpgIMG-e813f015eaab8e71bfce3cc3fc0c1959-V.jpgIMG-c0a51685165b49c3728fb4c8f0e3ecc1-V.jpg

Vaskrs-2021

SLAVA CRKVE-09-13-20

 BADNJE VECE        2019

SLAVA KSS-2018

    BADNJAK-2018

 

 

 

 

 

LAZAREVA SUBOTA-2019

20190420_111438.jpg20190420_115851.jpg20190420_114334.jpg20190420_115903.jpg20190420_114505.jpg20190420_114011.jpg


 SVETI SAVA-2019

 


SLAVA CRKVE-              2018

 

 SVETI SAVA-2018

 

Беседа у Недељу жена мироносица

Беседа у Недељу жена мироносица                    

 

 

 

Данашњи недељни дан Света Христова Црква је одредила за поштовање сећања на свете жене-мироносице. Ко су биле жене-мироносице? Сви јеванђелисти пре свега наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Исус истерао седам демона. За такво доброчинство Марија Магдалина је Господу узвратила ватреном љубављу. Друга мироносица -Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Син ове Марије, Јаков Алфејев, био је један од 12 апостола.

Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене-мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Ко је била ова Јована? Жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама-мироносицама су припадале Марија и Марта, Лазареве сестре које су тако ватрено волеле Господа.

Света Христова Црква прославља сећање на све свете, а хришћанима су посебно драге ове жене-мироносице, срећне Христове сапутнице, које Учитељу нису служиле само иметком, већ и радом својих руку, које су Му биле одане свим срцем и страдале заједно с Господом, налазећи се у Његовој близини не само за време путовања, већ и на крсном путу, на Голготи, покрај самог Крста. Сећања на њихову самопожртвованост, на подвиге, на њихову неупоредиву и нежну љубав према Христу, испуњавају срца верујућих људи истом љубављу према Господу и тежњом да Му служе до саме смрти!

Христос није бирао жене-мироносице и није их звао да иду за Њим, као што је звао апостоле и 70 ученика, али су оне саме кренуле за Њим као за јединственим циљем свог обновљеног живота, као за вечном истином, као за својим Спаситељем и Сином Божјим, без обзира на Његово привидно сиромаштво, једноставност и очигледно непријатељство према Њему првосвештеника и народних наставника. Саме су напустиле своје домове, послове, имовину и породице и кренуле за Господом, радујући се да бар на неки начин могу бити од користи Христу и Његовој заједници. На крсном Христовом путу ка Голготи само су жене-мироносице плакале и ридале. Господ је чуо вапај жена и обратио им се речима утехе. Шта су морале осећати ове жене пуне љубави стојећи покрај Спаситељевог Крста и видећи сву срамоту, ужас, и напокон, смрт вољеног Учитеља?! Сви ученици су се разбежали од страха, чак и апостол Петар, који је обећао да ће умрети с Исусом и који Га се три пута одрекао, и само су Богомајка, Јован Богослов и жене-мироносице остале покрај самог Крста. Затим су Богомајку однели на рукама, јер се онесвестила, али су Марија Магдалина и друге жене-мироносице, које је гомила одгурнула од Крста, остале овде до самог краја. Кад је Син Божји испустио дух, исте ове жене-мироносице су похитале кући како би припремиле миомирисе и миро, а Марија Магдалина и Марија Јосијина су гледале где је Исусово тело положено у гроб. Отишле су тек кад је пала потпуна тама како би у зору поново дошле на гроб. И због своје усрдности према Сину Божијем, због одлучности да Му укажу почасти приликом погреба, због своје непоколебљиве вере ове свете жене су прве међу људима добиле потврду о Христовом Васкрсењу и постале су прве и моћне проповеднице као оне које су за то сазнале из уста Анђела.

Дакле, вољене мајке, жене и сестре, пример побожних жена-мироносица је пред нама! Њихов живот је и данас веома поучан за савремене хришћанке. Оне се нису одликовале врлинама док нису упознале Христа; Марија Магдалина је била обитавалиште злог духа, Марта је била пример овоземаљских жеља и светске таштине, али су их божанско учење Спаситеља, чуда Сина Божијег и Христова благодат птопуно препородили.

По угледу на жене-мироносице многе хришћанске жене су се касније живом вером обратиле ка Христу Који се вазнео на небо. У историји хришћанства видимо мноштво мајки и жена, које су заволеле Христово учење и Свету Цркву више него своје угледно порекло, земаљску славу, почасти, богатства, светске насладе, више од родитеља, мужева и своје деце, које су више волеле да умру него да се одрекну Христа и Његових заповести. Знамо чак и такве мајке које су водиле на погубљење за Христа своју децу и с радошћу их давале не жртву људима како би била прослављена у Царству Божијем. Неке су с великом храброшћу и трпљењем шириле Христово учење и просветиле читаве земље. Многе храмове и манастире градиле су благочестиве царице, кнегиње и бољарке.

Света Црква и данас с надом гледа у вас, благочестиве жене и сестре! Ви још увек одржавате веру у вашим породицама и бринете се за украшавање и лепоту храмова. Али, у наше време има много жена с невиђеним у историји хришћанства усмерењем и стањем духа. Желим да вам кажем нешто о онима које не налазе за себе никакву делатност, које се муче у животу, жале се на досаду и искрено питају свакога: шта да раде, чиме да се баве? Оне признају да немају довољно енергије и здравља и да немају никакве тежње, жеље, дарове и љубав према било чему. Као да немају никаквих обавеза, као да нису кћери својих отаца и мајки, као да нису мајке своје деце и као да нису жене својих мужева!? Поставља се питање: шта да раде оне које имају на бризи старе родитеље и досађују се? Нека се брину о родитељима и нека им помажу да се припреме за одлазак у загробни живот. Зар то није обавеза, зар то није дело, зар то није служење родитељима, а што је главно – Богу? Шта да раде удате жене? Да чувају оно што зарађују њихови мужеви, да стварају пријатно огњиште мужевима, да васпитавају децу, да чувају у домовима Дух Божји, да буду пример хришћанског живота за млађе и слуге. Колико деца буду припремљена за духовни живот и борбу са страстима, толико ће им живот бити лакши и ослобођен мука, недаћа и искушења. Али да би мајка породице могла свето да испуни своје важне обавезе, потребни су јој познавање вере, искрена вера, схватање љубави Божије, љубав према Богу и нераздвојни живот од Свете Цркве. Оне које немају сопствену децу могу живот посветити туђој деци која су често сиромашна, одбачена, сирота, која често падају у грех због незнања. Неки још питају: где наћи одмор од свакодневних брига и старања? Чудно питање за световног човека! Јер, на свету је измишљено толико разонода и задовољстава, али треба признати да светска задовољства не разонођавају и не пружају одмор, већ доносе само новчани губитак. Несумњиво је да је тако. Зато нека се ове жене и девојке науче истинском животу од ранијих хришћанки, од својих предака, који су спокој и одмор налазили у духовном штиву, у молитви, у црквеном животу, у доброчинству, у просвећивању народа. Вољене сестре у Христу, помажите пастирима, служите Господу! Амин.

 

3rd Sunday of Pascha – Orthodox Homily on Courage

Every age has certainly had its challenges when it comes to following God and the truth He’s revealed. Today’s culture with its dominant secular ‘religion’ of humanism is no different. Increasingly, our Orthodox beliefs are coming under assault, religious liberties are being challenged in many places.

This Sunday of the Myrrh-bearing women would have us draw some lessons from their courage, living in a culture where they faced great dangers for witnessing to their faith in Christ. They didn’t hold back or bow to the pressure to keep silent. We recall that while the disciples fled, the holy myrrh-bearers were the first to bravely come to Christ’s tomb. Likewise, St. Joseph, also remembered today, boldly asked for Jesus’ body even as St. Peter denied him three times.

The Orthodox Faith is the same yesterday, today, and forever, not because it’s a collection of manmade, and therefore, changeable doctrines, but because it’s the timeless truth of relationship, communion with God, as He’s revealed Himself to His Church from the beginning. Those of us living in this age, where the definition of marriage is being twisted, where sin is increasingly defined subjectively and personally, need to remember that the Faith has been “once delivered to the Saints” (Jude 1:3). Being a faithful Orthodox means we don’t change that ‘faith once received’; rather, we become grafted into it—into an ever deeper communion with Christ God.

To this end, St. Paul warns us, saying, “Do not be conformed to this world, but be transformed by the renewing of your mind…” (Rom. 12:2) We’re called to be vigilant in not preferring our own ideas, preferences, or that of the rapidly changing norms of our culture, which are constantly being hammered into us, over the timeless truth that Christ is and that He’s entrusted to us in order to experience the fullness of life in Him, find healing, and become inheritors with His Saints of eternal salvation. We’re vigilant so that we can experience that life in Him now and freedom from enslavement to this world with all its passions and twisted thinking.

In times of crises in a culture, it’s okay, at first, when feeling conflicted between what the Church teaches and the latest that society preaches, to simply follow what the Church has taught since the beginning, what the bishops and priests proclaim of the timeless truth Christ is. A child, when first learning anything, starts out by following what his parent teaches. Only later does he come to understand that touching fire burns. It’s also okay to ask, “why?” There’s nothing arbitrary in the Orthodox Faith. All that the Church teaches is meant for our good.

As we grow in our faith, we learn to love the teachings of the Church not only because the Church says so, but because, through worship, teaching, prayer, and Sacraments, the Truth grows in us through the Spirit of Truth, that is, the Holy Spirit. In other words, the truth becomes ‘owned’ by us—not onerous or burdensome, but intuitive, freely ours, as we grow in love of Christ and one another through obedience to Christ and His Body, the Church.
Living in our culture challenges us as Orthodox Christians to such an extent that we may find ourselves ‘unpopular’, labeled politically ‘incorrect,’ narrow-minded, bigoted. The temptation to “fit in,” to compromise the faith, can be great—to begin to think that maybe what the culture is saying in contrast to the truth is, well, somehow okay or ‘reasonable’.

But we can’t be faithful Orthodox and embrace that which is contrary to the Orthodox Faith, the life He’s entrusted to us. Otherwise, we not only create division in His Body, but we withhold healing from ourselves and others—and that, brothers and sisters, is no love. Instead, we’re called to be strong and courageous, humble lovers of the truth—just as were the holy Myrrh-bearers who came to the tomb, when no one else would, just as the pious Joseph was when he asked for Christ’s body when no one else would. We sing of their courage in the Resurrectional troparion (hymn) of the 4th Tone, “When the women disciples of the Lord, learned from the angel the joyful message of the Resurrection, they cast away the ancestral curse and elatedly told the apostles: Death is overthrown, Christ God is risen, granting to the world great mercy.”

We as Orthodox Christians are called by virtue of our baptism to transform the culture, to baptize the culture, not to conform our faith to the culture. This is hard; this increasingly sets us apart, someday, it may even be a risk for imprisonment, but this is also the way of love, the way of witness, the way that preserves the hope of salvation for all—this is the way of courage modeled by the countless Saints before us. Thanks be to God, they, and the Apostles after them, were willing to love to such an extent that they preserved the faith in the face of persecution.

What gave the Myrrh-bearing women and the pious Joseph the courage they needed to do what the others would not, could not? Simply put, they were single-minded in their love for Jesus, as we hear in the Holy Scriptures, “Perfect love casts out fear” (I Jn 4,18). They came to Christ even as all others rejected Him, fled from Him, denied Him, in order to keep themselves from being condemned or persecuted. But despite whatever fear they had, their love of Christ, compelled them to come to Jesus, and to go forth proclaiming the Good News of His resurrection—even as others attempted to silence them, even as they were threatened to be cast out of the Temple, even as Christians began to be persecuted and killed for their faith in Christ.

For this reason, we remember them as examples of the strength and courage of humility—models of godly womanhood, but also examples for all of us of godly humanity: we all need such humility and courage if we too are to keep our faith in our own day and follow Christ and be witnesses of His truth—even when it costs us. “Our Lord says, “…Whoever confesses Me before men, him I will also confess before My Father who is in heaven. But whoever denies Me before men, him I will also deny before My Father who is in heaven (Matt. 10: 32-33).

The Holy Myrrh-bearers and the pious Joseph had courage because they loved Christ God more than they feared whatever man might do to them if they went forth proclaiming the truth of His resurrection. It is they who proclaim the Gospel of Christ’s resurrection to the other disciples of Christ. The Gospel proclamation begins with them. Likewise, St. John Chrysostom writes, that Joseph, a member of the Council of the Jews, “exposed himself to death” in order to bury Jesus And, the women disciples likewise ventured all to go to anoint Christ, risking persecution. When the disciples fled, the women drew near with their love. (St. John Chrysostom in The Bible and the Orthodox Fathers for Orthodox, Johanna Manley, p. 52)

You and I are called to a greater love like their love, a love that’s willing to ‘offend,’ when necessary, for the sake of another’s eternal soul, for the sake of the truth that is the only hope of salvation. Our love for Christ enables us to overcome our fears and have the courage to stand up for the truth while also loving those confused by “all the winds of doctrine” swirling around us. We love so that those who sin may find healing as we do and that others can struggle, recover, repent as we do. Such is God’s grace and love for us, but such also is Christ’s calling on us.

The question for us is this: Will we be like those who flee, deny, or succumb to the culture out of fear, or will we be humbly courageous like the Myrrh-bearing women and St. Joseph of Arimathea, who loved God more than they feared man. Will we wrestle and come to better understand the Church’s teaching and calling on us? Only in this way, the way of true love and courage, do we learn to love our fellow man and contend for the faith as we are called to, to give hope to the hopeless and bring healing to the sin-sick, and model such healing and repentance in our own lives. Only in this way, do we protect that which is sacred and those who are most vulnerable in our society. We stand for the Truth, representing Christ to a world in such great need of the timeless truth of Christ. The love of God compels us, the love of God animates us, the love of God shows us the way. Holy Myrrh-bearers and St. Joseph, pray for us sinners.

113.JPG087.JPG107.JPG103.JPG111.JPG079.JPG093.JPG074.JPG