Crkvena Slava- September 12

IMG-e26cec933f6aa4e31ecb3d656428cd0d-V.jpgIMG-e05b0ef15f5c41c72113c1ad9ad94332-V.jpgIMG-e813f015eaab8e71bfce3cc3fc0c1959-V.jpgIMG-c0a51685165b49c3728fb4c8f0e3ecc1-V.jpg

Vaskrs-2021

SLAVA CRKVE-09-13-20

 BADNJE VECE        2019

SLAVA KSS-2018

    BADNJAK-2018

 

 

 

 

 

LAZAREVA SUBOTA-2019

20190420_111438.jpg20190420_115851.jpg20190420_114334.jpg20190420_115903.jpg20190420_114505.jpg20190420_114011.jpg


 SVETI SAVA-2019

 


SLAVA CRKVE-              2018

 

 SVETI SAVA-2018

 

Крстопоклона недеља

У суботу треће недеље Великога Поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога Поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: "Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана, осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву", те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''никаквог зла није учинио''.

Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.

Жива вода неће потећи из каменог срца

 Peta nedelja po vaskrsu

 

Приликом читања еванђеља Медеље о самарићанки обрађено је једно од најважнијих богословских питања – тема Живе воде. Вода коју Христ предлаже да свако од нас пронађе.

Мртву воду, која убија сва жива бића, преносе медији у сваку кућу. Пијући из овог смрдљивог извора, људи почињу да показују злобу и мржњу на друге или спавају у тами лажних илузија. Времена распуштености и губитка духовних смерница показали су нам мртве и ружне маске страшног позоришта сенки, које данас називамо животом. Стога, човек тако жели да нађе саму Живу Воду која ће дати видљиву чистоћу животне Благодати. Душа чезне за њом, ње је жедно и сасушено срце.

Извор ове воде је у нама самима, у дубоком извору нашег духовног срца. Да бисмо пили Божју благодат, не треба да се пењемо на високе планине, треба да се спустимо дубоко у себе, постепено се ослобађајући од сваких помисли и менталне еквилибристике, стичући дубоки спокој ума и срца у молитвеном јединству са Богом.

Спустити се ту може само ко успокоји своју узнемирену душу и пригуши свој дивљи ум, који нас, с времена на време, бесциљно шета бескрајним пустињама овог илузорног света. Посађујући ум у гвоздени кавез унутрашње пажње, моћи ћемо дуго да посматрамо како ће се на животињски начин покушати пробити кроз решетке да би се ослободио. Међутим, после тога када се стекне способност обуздавања ума и кротко с пажњом изговори молитва, Жива вода вечног живота почеће да продире у бунар душе.

Нигде и никада ми не можемо наћи Христа, осим у дубини сопственог срца. Његово тајно уточиште је у нама самима. Но, и сви наши непријатељи су на истом месту. Они блокирају улаз у овај бунар. Да бисте се одмах изборили са свим својим непријатељима и преступницима, довољно је да савладате свој гнев и љутњу. Да бисте победили све њих и све што нас плаши, морате се ослободити од привезаности за све земаљско. Да бисмо све мисли и страсти које нас муче сузбили морали бисмо стећи понизност и поверење у Бога.

Страшнија од ада је сама немарност за спасење. Ако у души човека нема благодати, онда је он под контролом ђавола. А од ове власти не спасава ни свештенство, ни звања, ни митре, ни напрсни крстови са украсима, ништа што се чини тако важним и поштованим. Пакао живи у нашим страстима, које су скривене под покровом душе, у мислима које су укопане у недрима ума. Од најмањих наших привезаности до најудаљенијих граница сфере размишљања – све су то поседи сатане. Тако кажу свети оци, који су то познали на основу сопственог опита.

Баш као што је наша душа сакривена оделом тела, тако је и Господ скривен под покровом овог света. Бог није повезан са светом, баш као што ни наш дух није повезан ни са телом, ни са страстима, ни са помислима. Све док је наш ум прогутан земаљским, душа не може да се сретне са Бога у сопственом духу. Стога, немајући са Њим сусрет лицем у лице, ми се скривамо иза речи о Богу, баратамо мислима о Њему и хранимо се резоновањем о благодати. Но, ова храна не засићује нашу гладну и жедну душу.

Повезаност људског ума са светом, самољубље – то је главни узрок људске патње. Стога, једини начин који нас може спасити од ових мука је променљивост света и нашег места у њему. Природне катастрофе, ратови, епидемије, болести и променљивост личних судбина испирају из наших очију вео шарма овог света. У једном трену пријатељи постају непријатељи, стање у свету се претвара у жестоки рат, катастрофе и уништења долазе уместо мира, болест се скрива иза здравља, а пустиња сиромаштва се скрива иза оазе просперитета. Мењајући једно за друго, Божја Промисао нас враћа Христу као блудну децу загрљају Оца. Жели да схватимо да немамо ни пријатеља, ни непријатеља, новца, здравља, децу, родитеља – немамо ништа чврсто да поседујемо и тако будемо сигурни у своју безбедност. Само Бог и Његова љубав су стална и непроменљива објективна стварност.

Читав свет, сва Васељена, све што нас окружује, укључујући нас саме, створено је од Бога из ничега и сам по себи нема самодовољност.

Као што слепи не могу видети Сунце, тако лењи никада неће стићи до извора са Живом водом. Не можете седети скрштених руку и надати се да ће нас Бог већ спасти, или ће нас некако касније спасти. Господ нам је дао Воду живота, али до ње треба да се иде сопственим ногама. Свет обмањује, ум лаже, мисли нас вуку за нос. Прелест (духовно самозавођење) је заборав чак и за тренутак сећања на Христа.

Чим се наш ум погружи у мочвару мисли, одмах се налазимо у стању прелести. Читав свет живи у овом стању. Томе доприносе спољна сујета тела и унутрашња сујета ума. Није случајно што је Христос више пута рекао да су бриге, велика забринутост и испразност овог света главни узроци наше погибељи. У јеку „неопходних и неодложних послова“, човек проживи свој кратки век, и тек на самртној постељи схвати да му у ствари све то и није требало.

Сами спокој душе у комбинацији са помислима на Бога, води нас томе да се можемо синовима Божјим назвати (Матеј 5: 9). Без овога света, може се само поскакивати, док трчимо по земљи, али никада није немогуће полетети. Спокојност душе у свим животним околностима основни је темељ у духовном животу. Први знак помрачења ума и умирања душе је – заборав сећања на смрт и лењости према молитви. Болно умире онај који је својим целим бићем био повезан за земаљско. После физичке смрти помисли које су му читавог живота риле по глави, почеће мученички пут кроз тешка ваздушна митарства. Већина помисли које нам се појављују у глави током дана, грешне су. Ове мисли рађају страсти, а од тих страсти појављују се греховне навике. Све ово исисава живот из нас, одузима нам снагу, доводи до болести и охолости. На тај начин, чак и током земаљског живота, човек се погружава у подземне муке ада.

Жива вода тече из извора ископаног у подвигу одрицања, када душа трпи туге и муке, као жена која рађи своје дете. Но, када дође Благодат, са њом долази и избављење од земаљских невоља и брига, а такође долази и велика Радост, радост Спасења у Христу.

 

MIR BOZIJI - HRISTOS VASKRSE !

Dragi parohijani, draga braco i sestre.

 

Svi ste upoznati sa naredbom Guvernera drzave Illinois da ovogodisnji praznik Vaskrsenja Hristovog nemozemo proslavljati kao sto su nasi preci i nasa braca, hriscani celoga sveta, slavili vekovima. Drzava u kojoj zivimo donela je zabranu za okupljanja na javnim mestima pa i u crkvama.

 

U ovim teskim vremenima kada su ugrozeni zivoti ljudi, kada bezimo sto dalje jedni od drugih, kada su ugrozene porodice, kada mnogi ostaju bez posla, kada je zavladao strah za nase sutra, u vremenu kada je malo vere i poverenja medju ljudima, mi proslavljamo Vaskrsenje Hristovo, a  Vaskrsenje Hristovo je pobeda zivota nad smrcu, pobeda dobra nad zlom.

 

U nemogucnosti za zajednicke molitve u nasem hramu pozdravljam vas i upucujem na molitvu u kuci sa porodicom u miru i ljubavi, sa postovanjem izmedju starijih i mladjih, izmedju roditelja i dece..

 

Porodica je crkva u malome.

 

Neka vas Vaskrsli Bog blagoslovi i sacuva u zdravlju, miru i ljubavi, neka ispuni sve vase molitve.

 

Neka Vaskrsli  Gospod blagoslovi one koji su usamljeni, nemocni, bolesni i one koji su daleko od vas, vasi mili i dragi.

 

Nadamo se da ce Gospod pomoci da sto pre pobedimo ovu opaku bolest i da se sretnemo na molitvi u nasem hramu.

 

Sa blagoslovom  -   paroh- protojerej stavrofor Sava Bosanac

                                    VAISTINU  HRISTOS  VASKRSE  !

Kad će nam biti bolje

Verovatno u Srbiji nema čoveka koji se ne pita: „Kad će nam biti bolje?“

 

I sasvim je sigurno da ne postoji bolji, ni tačniji odgovor na to pitanje od onoga koji je jednom dao patrijarh Pavle: „Biće nam bolje onda kad mi budemo bolji.“ Pouke koje nam je kazivao omiljeni srpski patrijarh naizgled su bile tako jasne i jednostavne, svi smo ih s pažnjom slušali i prenosili dalje - rođacima, prijateljima, komšijama, kolegama... Ali da na tren budemo iskreni prema sebi, koliko smo zaista čuli patrijarhove reči? I još važnije, koliko smo ga poslušali?

Cestitka Episkopa Longina

      Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

"О како је божанствен и драг и веома сладак твој глас! Јер си ти, Христе, истински обећао

да ћеш са нама бити до свршетка света. Ми верни радујемо се што имамо Њега као

утврђење наде" девета песма Пасхалног Канона

Priča o nemoj crkvi

Priča o nemoj crkvi

Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne. Nekom starcu, koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima, učinilo se čudnim zašto se ponekad dešava da ljudi idu u ckvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše... “Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“

Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje… Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.

                                  

Šta je to? – pitao je starac.

- To su svete molitve – odgovori Anđeo,- samo se one ovde čuju!

- Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu… Anđeo ga pogleda tužnog lica.

- Želiš da znaš?.. Pogledaj…

Daleko dole video se veliki hram. Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra. Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor. Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo-brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale. Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka! Na klirosu je dirigent raširio notni tekst: hor se spremio da peva.

 «Aha, hor ću sigurno čuti…» - pomislio je starac.

Dirigent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije -carovala je potpuna tišina. Bilo je sasvim čudno gledati: dirigent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja , tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo. «Šta je ovo?» - pomislio je starac. Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i društvenih položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo.     Čitava crkva je bila nema.

- Zašto je tako? – pitao je starac.

- Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti… - rekao je Anđeo.

Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.

«Ah, ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona. – Opet je u novoj odeći! Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..»

Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli:

«…Teško razočaranje! Kako sam loše trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…»
    
Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: «Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?»
    
I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.
   
- Razumeš li sada? – pitao je Anđeo. –
   
Takve molitve do nas ne dolaze.Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi… Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio:

- Gospode! Ti si blag i milostiv…Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..
    
U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Milo se za svoju bolesnu majku. Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce. Tamo su bili briga i ljubav.

- Evo molitve, koja do nas dopire! – rekao je Anđeo.

- Eto zato, naše licemerne, čisto formalne molitve do Boga ne dolaze i plod ne donose.

 

Почетак Божићњег поста

Свим парохијанима и посетиоцима наше интернет презентације желимо срећан почетак Божићњег поста,  да нас Господ укрепи у посту и да нам да снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

SLAVA CRKVE SVETOG JOVANA U BELVUDU

U crkvi Svetog Jovana Krstitelja u Belvudu proslavljena je crkvena slava. Održana je jutarnja sveta liturgija a nakon liturgije i svečani ručak. Tokom ručka otac Sava Bosanac je pozdravio  vladiku Longina,  domacine slave i sve prisutne goste a  i napomenuo da pamtimo reči Svetog Jovana koji nas upućuje na kajanje i razmisljanje o našim životima,pravoslavlju i harmoniji ljubavi. Svečana sala bila je puna gostiju i slava je proslavljena uz domaću hranu koju su pripremile članice Kola Srpskih Sestara.

The Protection of the Most Holy Theotokos

The Protection of the Most Holy Theotokos

 

               This feast of the Protection of the Theotokos is neither one of the Twelve Great Feasts of the Church nor is it a commemoration of any events in the earthly lives of our Lord or His Mother. So why does the Orthodox Church—here in twenty-first-century North America—keep this feast?

 

From the fifth to the fifteenth centuries, Constantinople presided over a glorious civilization. On scores of occasions over the course of those centuries, however, Constantinople came under grave threats. More than once, the Byzantine Empire—along with its capital—teetered on the verge of collapse. One of the most perilously dramatic moments in the history of the city took place in the 860’s.

PROSLAVLJENA CRKVENA SLAVA U BELVUDU.

                                PROSLAVLJENA CRKVENA SLAVA U BELVUDU.

 

USEKOVANJE GLAVE SVETOGA JOVANA KRSTITELJA SVECANO JE PROSLAVLJENO U NEDELJU 11. SEPTEMBRA 2016.

 

SVETU LITURGIJE JE PREDVODIO PROTOSINDJEL S E R A F I M, IGUMAN MANASTIRA NOVA GRACANICA UZ SASLUZENJE SVESTENIKA PROTOJEREJA OCA SAVE BOSANAC I OCA STOJILJKA KAJEVIC TE DJAKONA NENADA JAKOVLJEVIC. U PREPUNOJ CRKVI BESEDIO JE OTAC SERAFIM I VERNIMA PRENEO POZDRAVE I BLAGOSLOV VLADIKE LONGINA.

 

SVECANI BANKET SLUZEN JE U CRKVENOJ SALI KOJA JE BILA MALA DA PRIMI SVE GOSTE.

 

KOLO SRPSKIH SESTARA PRIPREMILO JE DIVAN RUCAK .

 

DOMACINI SLAVE BILI SU BRACA S P E G A R, LJUBINKO, DUSAN I ZARKO SA OCEM RADOVANOM I SA SVOJIM PORODICAMA.

 

DOMACINI SLAVE LEPO SU NAGRADILI SVOJU CRKVU !

 

PORODICA SPEGAR SU PRIMERNI I ODANI CLANOVI NASE CRKVE.

 

ZA DOMACINE NA SLEDECOJ SLAVI DOGODINE PRIJAVILA SE JE PORODICA MILANA I SNJEZANE ERGARAC.

DSC05932.JPGDSC05939.JPGDSC05916.JPGDSC05914.JPGDSC05931.JPGDSC05915.JPG

St. Sava Celebration

St. Sava Celebration

Sunday, January 27, 2013

St. John the Baptist Serbian Orthodox Church Sunday School and “Oplenac” Folklore group children and their families came together to prepare and celebrate a very special program and luncheon to honor St. Sava for his deep belief in God and his invaluable contribution and sacrifice to our Orthodox faith. 

SVETI SAVA

27. januara / po starom, 13. januara
 

Vernici i Srpska pravoslavna crkva (SPC) svake godine, 27 januara, slave dan utemeljivača srpske crkve, države i školstva - Svetog Save.

Savindan se obeležava i u svim školama u Srbiji kao radni ali nenastavni dan, pa đaci redovno dolaze u školu da bi prisustvovali tradicionalnoj školskoj slavi.

Sveti Sava bio je prvi srpski arhiepiskop, svetitelj i prosvetitelj. Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, kršten kao Rastko, a kada se zamonašio uzeo je ime Sava.

Rastko se na Svetoj Gori zamonašio uprkos snažnom protivljenju roditelja koji su mu namenili vladarsku misiju.

Njegovim ustoličenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i samostalna Srpska pravoslavna crkva.

Zajedno sa ocem Stefanom, zamonašenim kao Simeon, Sveti
Sava je osnovao Hilandar i izgradio još 14 manastira, postajući tako ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj Gori.

Sveti Sava je napisao tipik, na slici desno, po kojem se monasi imaju upravljati i vladati i napisao žitije svog oca, prebodobnog Simeona.

U Studenici, na slici desno, je osnovao 1209. godine bolnicu, prvu na području srpske države. Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti pa je stoga i zaštitnik prosvetnih ustanova.

Serbian Orthodox Christmas Tree

On Sunday, November 18, 2012, the students of St. John the Baptist Serbian Orthodox Church and St. Nikola Serbian Orthodox Church participated together to decorate a beautiful “Serbian Orthodox” Christmas Tree at Brookfield Zoo.

Kolo Srpskih Sestara

Liturgija od Slave Kola Srpskih Sestara

August 21, 2016

 

  • IMAG0081
  • IMAG0083
  • IMAG0085
  • IMAG0090
  • IMAG0098
  • IMAG0101
  • IMAG0102
  • IMAG0103
  • IMAG0104
  • IMAG0106
  • IMAG0107
  • IMAG0108
  • IMAG0109
  • IMAG0111
  • IMAG0113

if you would like to rent this Church hall please contact the president of the KSS at 847-987-4798

113.JPG087.JPG107.JPG103.JPG111.JPG079.JPG093.JPG074.JPG